Abstract
<jats:p>Рад анализира феномен трговине људским органима на простору Косова и Метохије у контексту оружаних сукоба и постконфликтног периода, са посебним освртом на случај тзв. „Жуте куће“ и налазе извештаја специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија. Полазећи од нормативне анализе међународних извора и унутрашњег права Републике Србије, рад разматра услове под којима принудно вађење органа може бити правно квалификовано као злочин против човечности или ратни злочин. У раду се критички оцртава институционални одговор на трговину органима уз истицање кључних препрека, као што су недостатак директних доказа, проток времена и уништавање трагова, застрашивање сведока, ограничена међународна сарадња (посебно Републике Албаније) и недоследна правна квалификација. Рад закључује да одсуство јасног међународног преседана и постојање фрагментованог нормативног оквира подстичу некажњивост, те указује на потребу јачања нормативних механизама уз обезбеђење делотворне међународне правне сарадње и адекватне заштите сведока.</jats:p>