Abstract
<jats:p>У раду се анализира правна природа, начин закључења и уставноправне последице примене Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа из 2013. године (тзв. Бриселског споразума). Посебна пажња посвећена је поступку прихватања споразума у институцијама Републике Србије, његовом третману пред Уставним судом и подели у стручној јавности у погледу питања да ли је реч о политичком или правном акту. На основу релевантних извора, показује се да је Бриселски споразум, иако није формално ратификован, фактички извршио ревизију Устава Србије. Његовим спровођењем дошло је до преноса суверених функција на привремене институције самоуправе у Приштини, трансформације статуса Срба на Косову и Метохији и стварања парадокса „двоструке уставности“, у којој формални Устав остаје непромењен, али је његова примена суспендована у пракси. У раду се истиче да је „одустајање“ Уставног суда од контроле уставности путем доктрине политичког питања један од најконтроверзнијих потеза у новијој уставној пракси Србије.</jats:p>