Abstract
<jats:p>На хипотетичко питање „зашто Црква пева у Евхаристији?” могло би се одговорити на следећи начин: сâм Христос је на Тајној вечери отпојао „хвалу,” настављајући јудејско пасхално предање, те је Црква прихватила тај образац. Универзалност певања у свакодневици различитих народа, од давнина до данас, чини овакво образложење разумљивим. Рад полази од становишта да овакви аргументи нису довољни да објасне суштински разлог због којег Црква пева у Евхаристији. Црквено појање се разматра унутар домена истините и непролазне егзистенције, односно, унутар домена онтологије. Анализа се ослања на разликовање природног и личносног познања које представља Јован Зизијулас у студији „Догматске теме.” Циљ рада јесте да се покаже есхатолошка иконичност црквеног појања кроз одговор на питање „зашто Црква пева?”. Показује се да хришћани не певају из нужности, иако су звук и певање за човека биолошка потреба. Црквено појање је ради есхатолошког циља — Другог Христовог доласка и свеопштег Васкрсења.</jats:p>