Abstract
<jats:p>Египатско монаштво, које је своје корене пустило у пустињама Египта у III веку, одиграло је пресудну улогу у обликовању раног хришћанства. Монаси су својим аскетским начином живота и дубоким теолошким размишљањима утицали на развој хришћанске мисли и праксе. У IV и V веку, са успоном Цариграда као новог центра хришћанског света, односи између египатских монаха и Цркве у Цариграду постали су сложенији и динамичнији. Циљ овог рада је да се истражи природа и динамика односа између египатског монаштва и Цркве у Цариграду у IV и V веку. Посебна пажња биће посвећена утицају египатских монаха на теолошке расправе и црквену политику у Цариграду, као и њиховом учешћу у различитим црквеним сукобима. Очекује се да ће анализа показати да су египатски монаси имали значајан утицај на развој хришћанске мисли у Цариграду. Њихово наглашавање унутрашњег живота, аскезе и контемплативне молитве обогатило је духовни живот Цркве. Међутим, односи између египатских монаха и Цркве у Цариграду нису увек били без напетости. Различита тумачења теолошких питања и сукоби око црквене дисциплине довели су до бројних несугласица. Египатско монаштво и Црква у Цариграду били су два кључна стуба раног хришћанства. Њихов однос био је сложен и динамичан, обележен сарадњом, али и сукобима. Истраживање овог односа омогућава нам боље разумевање развоја хришћанске мисли и институција током IV и V века.</jats:p>