Abstract
<jats:p>Хероизација је један од кључних механизама обликовања колективног памћења кроз који појединци добијају место у симболичком поретку заједнице и постају носиоци њених идеолошких и идентитетских представа. Текст анализира формирање култа Надежде Петровић, са фокусом на селекцију и интерпретацију сећања и на њихову институционалну валоризацију у међуратном периоду. Посебна пажња усмерена је на јавне репрезентације у којима је Надежда Петровић представљана као „апостол” југословенства, рана фигура модернистичког преокрета и симбол женске еманципације, као и на ритуализацију и делимичну милитаризацију култа приликом преноса њених посмртних остатака у Београд 1935. године. Њено уметничко дело дуго је остајало у сенци наратива о патриотској жртви и тек је пред Други светски рат постепено интегрисано у национални модернистички канон. Случај Надежде Петровић открива како се хероизација личности, културна политика и канонизација уметности међусобно преплићу у процесу обликовања модерних националних култура.</jats:p>